Budem ja tako srećna. Srećnija. Nasrećnija. Pa odjednom ne budem. Ne budem ništa... Kao.. kao danas na primer. Nisam ni srećna, ni tužna. Samo, eto, ništa. Samo neka hrpa ljudi oko mene, pričaju, već ih ni ne slušam. Samo klimam glavom i nasmejem se, mada ne znam ni kome. Bio bi to onaj lažan osmeh, onaj kako bi rekli ''pristojnosti radi'', ili nešto drugoo.. Da, to drugo. Bio je to osmeh da me niko ne bi pitao šta mi je. Mnogo je lakše odglumiti na momenat, nego se raspravljati s onima koje to uopšte ne dotiče. Muka je meni takvih prijtelja.. Mada, to sad nije poenta. Nego... kažem, mnogo je lakše glumiti, jer kad bih počela pričati šta mi je, prvo ne bih ni znala šta da kažem, a onda bi iz mene iscurele sve one misli koje ćutim, na koje čak i ne pomislim sve dok ne moram da ih kažem nekom. Teško je biti deo sveta u kome su osećanja zarobljena u skučenom prostoru srca, jer realno nemaš kome da se poveriš. To je problem. Previše toga zadržavam u sebi, rekla sam hiljadu puta to, svesna sam toga, ali ne mogu. Jednostavno, nije sve za svačije uši.
Nije ni ova ljubav za svakog. Nekog uništi, nekog podigne. Sve zavisi koliko taj drugi ume da ceni tebe, i koliko oboje dajate u tu vezu, u sve što vas povezuje. Samo sitnice su dovoljne da se, bar delimično, pokaže ono što se oseća, što se voli, kako se voli... Samo.. mnogi to ne shvataju. Mnogi čak, umeju da kazu ono ''Vi ste još deca.'' Ma jel da? Pa deca najviše vole, najviše. Oni užvaju u svakom trenutku s voljenom osobom. Stariji tako kažu ''Ne znate vi još šta je ljubav''. Znaju deca mnogo bolje, nego od većine vas, koji ste zaboravili ženu da izvedete negde, da joj poklonite nešto, da je obradujete. Neki su prestali i da se grle, da se drže za ruke... I odakle vam pravo da pričate nešto? Gde je sva ona ljubav, gde su emocije, gde je strast? Novac vas je uzeo pod svoje. Izgubili ste se u njemu, izgubili ste sebe. A to je ono najgore. Samo vi ismevajte, ali ja sam ozbiljna. Ne znate koliko je samo osmeha izmamljeno tom ljubavlju koju vi ne poznajete. Mnogo. Samo ću to da vam kazem... A onda se zapitajte kako se ponasate prema deci. Ima onih koji su nesrećni, koji se zatvore u sobi, dok u njima sve puca. Uveče, kada ostanu sami, kada se spusti i poslednja zavesa one lude dnevene pretstave, kad se ugase sva svetla, na sopstvenoj pozornici, zaigra svako nesrećno dete ulogu života. Baci oklop sa sebe i onaj lažni osmeh, a suze? Suze one same teku.. I ne pričajte da plaču samo nezrele devojčice. Ima mnogo dečaka, koji su osetili bol, jaču od bilo kog pada sa bicikle, verujte mi. A niko od vas, tako odraslih, pametnih, nije tu da ih uteši,. da im pomogne, da im kaže neku lepu reč.
Ali znate šta je najgore? Najgore je saznanje da ima mnogo vas ''velikih'', nesrćenih u braku, u ljubavi... Nesrećnih zbog svega sto im se desilo.. Tada, tada shvataju prave vredosti, svesni su grešaka koje su pravili, ali preko dana... Sve će to nestati, a oni će opet biti dovoljno ponosni da zabranjaju deci bas to... To što njima fali, strahujuci da će i njih neko povrediti. Ali zar nas sve nisite učili, da moramo da prodjemo i dobro i loše, da sami moramo da pronadjemo put do sreće. Nikad nikog život nije mazio, svako mora sam da se bori, da veruje, da padne, pa ustane, da nastavi dalje i sve ponovo. To je jednostavno tako...
Mada, moram da priznam jednu stvar. Imala sam ja veliku sreću da upoznam osobu koja je u meni probudila toliko toga, što niko ranije nije umeo. Osobu koja zna da voli, da se bori. I to, kad kažem ''bori'' mislim ozbiljno. Da se trudi. Osobu kojoj je samo moja srećna bitna, osobu s kojom mogu da pričam, da se smejem, kojoj mogu da se poveim. Sve to zvuči, pomalo nerealno, zar ne? Ipak je to, kako kažu, san snova. E pa vidite, nije on toliko savršen za sve, on je meni takav. Sve one koje čekaju princa na belom konju, ostaće same. Jednostavno, niko nije svaršen. Svako ima mane i vrline. Morate prihvatiti tu osobu takvu kakva je, jer pre svega, ona to radi i s vama. Prihvata vas, voli vas, baš zbog toga ko ste, to je poenta ljubavi. Voleti nesavršenu osobu savršeno. Neki se ljudi jednostavno nadju. Treba tu strpljenja, ljubavi, poverenja, iskrenosti. Sve je to neophodno.
Svakom dodju tako momenti kad počne da razmišja o životu, o budućnosti? I znate sta vam mogu reći.. Koliko god unapred gledala, ja vidim njega kraj sebe. Ne mogu da zamislim dan bez saznanja da je on tu negde, da me voli, da je moj i ničij vise. To je ono što pokazuje koliko vi zaista volite tu osobu, i koliko vi zapravo veruje njoj. Jer realno, ima toliko veza koje počnu, i onda krenete u neku priču šta će biti za mesec ili dva i odmah, k'o iz stopa, stiže ona rečenica ''Ne verujem da ćemo mi tad biti zajendo, ali..'' Šta ali? Šta ne veruješ? Kakva je poenta biti s nekim u kom ne pronalaziš sebe, u kom ne vidiš osobu sa kojom bi mogao da budeš stalno... Onda to nije ljubav, to je samo neka prolazna varijanta, nešto čega se za par nedelja nećeš ni sećati...
A sa njim je drugačije.. Prvenstveno, jer je i on različit od drugih. Ceni on tudja osećanja, razume.
Ponekad pomislim da su svi takvi, ali da to kriju.. Znate, ima onih koji jednostavno ne žele da odaju sve ono što taje u dubini svoje duše, vole da se osećaju jako, kao da su snažni, da uvek vladaju situacijom. Plaše se emocija, jer bi ih one mogle učniti slabim...
Znate one stihove ''Ljubav me pravi slabićem...''
S njim je sve posebno. Svaki trenutak je dragocen. I sve one šale, koje nekad ni nemaju smisla, sve one rečence za koje se uhvati, pa me zeza i ne pušta. Jer naravno, njegov mozak sve drugačije doživljava. Lud je on, nije baš mnogo normalan, ali je moj. Moj kreten, moja budala, moja ljubav, moje sve. I to ga izdvaja. Jer samo on ume tako da grli, tako da ljubi, tako da voli...
Kad pronadjete osobu koja je u stanju da vas prihvati, a onda vas i bez ikakve namere promeni a da to i ne primetite, osobu koja vam daje sigurnost, ljubav, koja vam pruza sve one sitnice, čuvajte je. Takve osobe, baš se retko sreću.
Nije ni ova ljubav za svakog. Nekog uništi, nekog podigne. Sve zavisi koliko taj drugi ume da ceni tebe, i koliko oboje dajate u tu vezu, u sve što vas povezuje. Samo sitnice su dovoljne da se, bar delimično, pokaže ono što se oseća, što se voli, kako se voli... Samo.. mnogi to ne shvataju. Mnogi čak, umeju da kazu ono ''Vi ste još deca.'' Ma jel da? Pa deca najviše vole, najviše. Oni užvaju u svakom trenutku s voljenom osobom. Stariji tako kažu ''Ne znate vi još šta je ljubav''. Znaju deca mnogo bolje, nego od većine vas, koji ste zaboravili ženu da izvedete negde, da joj poklonite nešto, da je obradujete. Neki su prestali i da se grle, da se drže za ruke... I odakle vam pravo da pričate nešto? Gde je sva ona ljubav, gde su emocije, gde je strast? Novac vas je uzeo pod svoje. Izgubili ste se u njemu, izgubili ste sebe. A to je ono najgore. Samo vi ismevajte, ali ja sam ozbiljna. Ne znate koliko je samo osmeha izmamljeno tom ljubavlju koju vi ne poznajete. Mnogo. Samo ću to da vam kazem... A onda se zapitajte kako se ponasate prema deci. Ima onih koji su nesrećni, koji se zatvore u sobi, dok u njima sve puca. Uveče, kada ostanu sami, kada se spusti i poslednja zavesa one lude dnevene pretstave, kad se ugase sva svetla, na sopstvenoj pozornici, zaigra svako nesrećno dete ulogu života. Baci oklop sa sebe i onaj lažni osmeh, a suze? Suze one same teku.. I ne pričajte da plaču samo nezrele devojčice. Ima mnogo dečaka, koji su osetili bol, jaču od bilo kog pada sa bicikle, verujte mi. A niko od vas, tako odraslih, pametnih, nije tu da ih uteši,. da im pomogne, da im kaže neku lepu reč.
Ali znate šta je najgore? Najgore je saznanje da ima mnogo vas ''velikih'', nesrćenih u braku, u ljubavi... Nesrećnih zbog svega sto im se desilo.. Tada, tada shvataju prave vredosti, svesni su grešaka koje su pravili, ali preko dana... Sve će to nestati, a oni će opet biti dovoljno ponosni da zabranjaju deci bas to... To što njima fali, strahujuci da će i njih neko povrediti. Ali zar nas sve nisite učili, da moramo da prodjemo i dobro i loše, da sami moramo da pronadjemo put do sreće. Nikad nikog život nije mazio, svako mora sam da se bori, da veruje, da padne, pa ustane, da nastavi dalje i sve ponovo. To je jednostavno tako...
Mada, moram da priznam jednu stvar. Imala sam ja veliku sreću da upoznam osobu koja je u meni probudila toliko toga, što niko ranije nije umeo. Osobu koja zna da voli, da se bori. I to, kad kažem ''bori'' mislim ozbiljno. Da se trudi. Osobu kojoj je samo moja srećna bitna, osobu s kojom mogu da pričam, da se smejem, kojoj mogu da se poveim. Sve to zvuči, pomalo nerealno, zar ne? Ipak je to, kako kažu, san snova. E pa vidite, nije on toliko savršen za sve, on je meni takav. Sve one koje čekaju princa na belom konju, ostaće same. Jednostavno, niko nije svaršen. Svako ima mane i vrline. Morate prihvatiti tu osobu takvu kakva je, jer pre svega, ona to radi i s vama. Prihvata vas, voli vas, baš zbog toga ko ste, to je poenta ljubavi. Voleti nesavršenu osobu savršeno. Neki se ljudi jednostavno nadju. Treba tu strpljenja, ljubavi, poverenja, iskrenosti. Sve je to neophodno.
Svakom dodju tako momenti kad počne da razmišja o životu, o budućnosti? I znate sta vam mogu reći.. Koliko god unapred gledala, ja vidim njega kraj sebe. Ne mogu da zamislim dan bez saznanja da je on tu negde, da me voli, da je moj i ničij vise. To je ono što pokazuje koliko vi zaista volite tu osobu, i koliko vi zapravo veruje njoj. Jer realno, ima toliko veza koje počnu, i onda krenete u neku priču šta će biti za mesec ili dva i odmah, k'o iz stopa, stiže ona rečenica ''Ne verujem da ćemo mi tad biti zajendo, ali..'' Šta ali? Šta ne veruješ? Kakva je poenta biti s nekim u kom ne pronalaziš sebe, u kom ne vidiš osobu sa kojom bi mogao da budeš stalno... Onda to nije ljubav, to je samo neka prolazna varijanta, nešto čega se za par nedelja nećeš ni sećati...
A sa njim je drugačije.. Prvenstveno, jer je i on različit od drugih. Ceni on tudja osećanja, razume.
Ponekad pomislim da su svi takvi, ali da to kriju.. Znate, ima onih koji jednostavno ne žele da odaju sve ono što taje u dubini svoje duše, vole da se osećaju jako, kao da su snažni, da uvek vladaju situacijom. Plaše se emocija, jer bi ih one mogle učniti slabim...
Znate one stihove ''Ljubav me pravi slabićem...''
S njim je sve posebno. Svaki trenutak je dragocen. I sve one šale, koje nekad ni nemaju smisla, sve one rečence za koje se uhvati, pa me zeza i ne pušta. Jer naravno, njegov mozak sve drugačije doživljava. Lud je on, nije baš mnogo normalan, ali je moj. Moj kreten, moja budala, moja ljubav, moje sve. I to ga izdvaja. Jer samo on ume tako da grli, tako da ljubi, tako da voli...
Kad pronadjete osobu koja je u stanju da vas prihvati, a onda vas i bez ikakve namere promeni a da to i ne primetite, osobu koja vam daje sigurnost, ljubav, koja vam pruza sve one sitnice, čuvajte je. Takve osobe, baš se retko sreću.
Iskreno, ne znam ni što sam počela ovo da pišem. Jednostavno, došao je trenutak kada su me povela neka razmišljanja...
