Gledam te kako spavaš. Najlepši si. Ne, nije to ona okom vidljiva lepota, ona opipljiva. Ne, ti si mnogo više od toga. Umornog lica, savijenog osmeha, i teških ruku ležiš, spavaš, a opet ima tu nečeg posebnog. Onaj ko voli, vidi mnogo više od toga. Način na koji dišeš me inspiriše. Taj dodir tvog daha, dovoljno jak da prekine prokletu tišinu, a opet dovoljno tih da umiruje, potstiče. Sada shvatam koliko te volim. Greška, shvatila sam ja to davno. Samo mi se sada, na trenutak, ucinilo jače, trezvenije, s još više osećaja. Miris tvoje kože dopire do mene. Samo osmeh na licu. Malo li je? To je onaj najiskreniji osmeh. Njega samo ti umeš da izmamiš. Baš tim ćutanjem. Znaš kako kažu: Najlepši trenuci nikad nisu bili izgovoreni, oni se jednostavno dožive...
Borim se ovih dana, istinski. Malo protiv celog sveta, malo protiv sebe... Ne tražim ti da to razumeš. Veruj mi, ni ja sama sebe ne razumem. Samo.... Samo ne idi. Ne idi od mene, ne ponovo. Znaš da sve možemo zajedno. Mnogo smo puta to rekli jedan drugom... Mada, reči i ne znače toliko ako ih ne umeš ispuniti. Sve su to prazne fraze. Znaš, svi mi po malo lažemo. Pričamo ono što drugi žele čuti. Ali meni ne treba laž. Ne tvoja. ne takva. Jer sve što kažeš, ja ću shvatiti ozbiljno. Poverovaću ti, onako, bez i malo sumnje. Dajem ti deo sebe. Hah, ''deo'', koliko to smešno zvuči. To nije deo, to je čitavo ovo ludo biće. Dajem ti misli, osmeh, sreću. Sve je na tebi. Ako sam ti preteška, pomoćiću ti malo. Ali ako odustaneš, ako me baciš s ledja, onda... Onda padam, raspadam se, lomim. A polomljene stvari nikad u celosti ne zarastu, koliko god ih mi lepili najiskrenijim izvinjenjima.. Jer uvek osatne ožiljak... Nekad manji, nekad veći.. Ali ostane...
A s tobom osećam ono što nikada ranije nisam. Čudnu neku sreću, onu najveću, kada te ugledam, i tugu,onu najgoru, kada te duže vreme ne vidim. A ti si uvek bio spreman otici, ostaviti me. Vrtiš me oko malog prsta. Oboje to znamo. Imaš tu moć. Dala sam ti sebe, bilo je rizično, ali ne bunim se. Ti si, i onako, sve ono što sam sanjala.
Borim se ovih dana, istinski. Malo protiv celog sveta, malo protiv sebe... Ne tražim ti da to razumeš. Veruj mi, ni ja sama sebe ne razumem. Samo.... Samo ne idi. Ne idi od mene, ne ponovo. Znaš da sve možemo zajedno. Mnogo smo puta to rekli jedan drugom... Mada, reči i ne znače toliko ako ih ne umeš ispuniti. Sve su to prazne fraze. Znaš, svi mi po malo lažemo. Pričamo ono što drugi žele čuti. Ali meni ne treba laž. Ne tvoja. ne takva. Jer sve što kažeš, ja ću shvatiti ozbiljno. Poverovaću ti, onako, bez i malo sumnje. Dajem ti deo sebe. Hah, ''deo'', koliko to smešno zvuči. To nije deo, to je čitavo ovo ludo biće. Dajem ti misli, osmeh, sreću. Sve je na tebi. Ako sam ti preteška, pomoćiću ti malo. Ali ako odustaneš, ako me baciš s ledja, onda... Onda padam, raspadam se, lomim. A polomljene stvari nikad u celosti ne zarastu, koliko god ih mi lepili najiskrenijim izvinjenjima.. Jer uvek osatne ožiljak... Nekad manji, nekad veći.. Ali ostane...
A s tobom osećam ono što nikada ranije nisam. Čudnu neku sreću, onu najveću, kada te ugledam, i tugu,onu najgoru, kada te duže vreme ne vidim. A ti si uvek bio spreman otici, ostaviti me. Vrtiš me oko malog prsta. Oboje to znamo. Imaš tu moć. Dala sam ti sebe, bilo je rizično, ali ne bunim se. Ti si, i onako, sve ono što sam sanjala.
