Rekli su mi da svako od nas, pre ili kasnije, dozivi nesto sto ga promeni, nesto sto sto ga potstakne na razmisljanje o tome ko je on zapravo i nesto sto mu prvi put otvori oci da ima nesto vece i znacajnije od coveka...
Bilo je to kada sam imao svega desetak godina. Otisao sam sa dedom na kampovanje. Nista lepse, priroda, ribolov, deda kao moj najbolji drug i ja.
Citav dan smo proveli radno. Naucio me je puno toga, kako da upecam ribu, napravim mamac, kako da podignem sator i ostalo. Bio je to dan za pamcenje, ali je vece tek obecavalo. Nisam mogao da spavam, iako sam bio bas umoran. Izasao sam napolje, i legao na satorsko krilo. Bilo je, secam se, bas jedno prohladno vece. Tada sam se prvi put u zivotu zagledao u nebo. Tamno je bilo. Nazirao se tek po koji oblak. U jednom trenutku osetio sam nesto cudno. Po glavi su pocele da mi se vrzmaju misli o necem nestvarnom, ludom. razmisljao sam o tome sta se nalazi gore, iznad, iza svih onih treperujucih zvezda i sjajnog meseca... Da li tamo postoji neka cudna sila koja sve pokrece? Da li neko upravlja nama ? Previse pitanja za malog desetogodisnjaka... Lezao sam tako, zamisljen. Na trenutak osetih necije stope iza sebe. Prepadoh se. To bio samo deda. Seo je kraj mene, i ljupkim glasom me upita sta radim tako kasno. Ispricah mu svoje nedoumice, a on se smao nasmeja. Ocekivao sam vise od toga. Nadao sam se da ce mi dati odgovor, te na kraju i on progovori. ''Decace moj, sve to tamo gore, o cemu ti uporno razmisljas je deo tvoje maste. Nesto sto ti jesi. Tamo je deo tebe. Sve ono u sta verujes, u sta se nadas, gore je. Sve tvoje zelje i snove, na jednom mestu cuva jedna zvezda. Kako bude vreme prolazilo, ona ce ih pustati ka tebi, a ti ce biti taj koji ce te prilike iskoristiti ili ih pustiti da odu.''
Rekavsi to, vratio se u sator, i bez po muke zaspao. A ja? Ja ostadoh zbunjen da lezim, pokusavajuci da shvatim sta mi je on malocas rekao...
I onda rekoh sebi ''Sta ako on jeste u pravu? Gde je onda ta zvezda?'' Pogledah u nebo, a ono bese blistalo od sitnih tackica neravnomerno rasporedjenih po tamnom plavetnilu. Ih, ajde sad ti nadju onu sto rece onaj pesmik 'plavu zvezdu, tvoju zvezdu' ? Poceo sam da nagadjam, da je trazim. Uporedjivao oblike, i svakoj davao po koje ime, da ih slucajno ne izgubim. Ali, sve moje nade i sav trud nije bio bas isplativ. Na kraju sam, od sve muke zaspao...
I tako, ostadoh ja, impresioniran jednom pricom, o jednoj zvezdi, na jednom nebu. I dan danas pokusavam da shvatim sta se zapravo desava, i koliko je moj deka bio u pravu. Svakako, to je dozivljaj koji nikada necu zaboraviti, kao ni one reci, koje nastojim da dokazem.
