Suze naviru, placem,vristim, jecam. Bol navire. Ne mogu vise. Ne zelim vise. Hocu da svo ovo ludilo prestane. I svaka noc je tako duga. Mrzim ovaj svet, mrzim svoj zivot. Hocu da pobegnem, da se isplacem, da sva ova tama iz mog srca nestane. Izjedaju me ovi zvuci, stalna dernjava, svadje, vriske, pretnje... ma moze li jedna dan da prodje bez toga. Mogu li jedne jedine veceri spokojno zatvoriti oci i biti zadovoljna onim sto jesam, onim sto cu sutra biti ?!
Hocu da skrojim sopstveni zivot, bez tudjih uticaja. Bez onog 'Znam ja sta je najbolje za tebe'. Hocu da budem slobodna, da idem iz krajnosti u krajnost. Da se borim s problemima, koje sam sama stvorila, na svoj nacin. Necu otiske tudjih prljavih prstiju po mome platnu. Necu to sivilo. To nisu moje boje. To nisam ja.
Hocu da skrojim sopstveni zivot, bez tudjih uticaja. Bez onog 'Znam ja sta je najbolje za tebe'. Hocu da budem slobodna, da idem iz krajnosti u krajnost. Da se borim s problemima, koje sam sama stvorila, na svoj nacin. Necu otiske tudjih prljavih prstiju po mome platnu. Necu to sivilo. To nisu moje boje. To nisam ja.
I kako ziveti u ovo vremenu? Mozda je ono ispred mene, ili sam ja to prvi put brza od nekog? Neceg? Danasnji svet je previse opasan za mene, za one poput mene. Za sanjare, idaeliste. Za slobodoumne. Ne moze se nikako preziveti bez doze lukavosti, okrutnosti i cinizma. I sve to samo zbog strepnje da ce vas masa progutati. Prespora je ova smrt koju zivimo.
