Sami smo sebi krivi

Iz dana u dan, neprestano krtikujemo život, kažemo da je došlo neko loše vreme, neki loši događaji. Kažemo da se sve promenilo, ali da li smo se i mi promenili?

Kada ćemo konačno shvatiti da nam ni sunce, ni zvezde nisu krive za sve ono što nam se dešava. Moramo preuzeti odgovornost za svoje postupke. Znam, lakše je sedeti skrštenih ruku, dok se svet ruši pred nama, nego bilo šta uraditi povodom toga. Ali to nam je u krvi. Svi mi taj ponos držimo duboko u sebi, ne dozvoljavamo istini da da nas sačeka. Bežimo od nje, nadajući se da nas nikada neće stići. ALi znate kako kažu, u životu sve se vraća, sve se plaća. Valjda će nam život vratiti i sve ove ružne reči koje tako olako bacamo na njegovo ime. Shvatićemo i mi jednog dana, da je jedino čovek sposoban da sam sebi skroji sudbinu, sve one male i velike stvari važne za njega samog, i da mu to niko ne može ukrasti, niko do drugog čoveka. I tako, jedni od drugih krademo da bi upotpunili sebe, a onda, kada sve izađe na videlo, kada je vreme da se plati za sva dela i nedela, tada ćutimo. To je jedino čime možemo da se branimo, ništa drugo i nemamo. A onda, kada nam i ta ćutnja dosadi, jer mi smo takvi, nama sve brzo dosadi, počnemo krivicu prebacivati na život, na svet, na Boga...

Patrijah Pavle je jednom prilikom rekao ,,Nije nam dato da biramo u kom ćemo se vremenu roditi ali možemo da biramo kakvi ćemo biti u tom vremenu“. Bio je u pravu... Nikakvo vreme ne utiče na nas , niti na bilo koga, to je samo izgovor za izbegavanje odgovornosti sopstvenih grešaka...

Reci šta osećaš

Nekada upoznamo ljude koji jednostavno prođu kroz život, a u njemu ne ostave nijedan trag postojanja. Sa druge strane, ima onih koji su tu veoma kratko, a njihova dela već su duboko urezana u našim srcima.
Nekada nam pažnju privuku oni najglasniji, nekad oni najlepši, nekad oni povučeni, ali da li spoljašnja lepota i mesto u društvu mogu kupiti onaj trenutak radosti i osećaj da nekome pripadaš. Ne, ne bih rekla. Mi svi živimo pod maskama, drugima se pokazujemo kao jaki i odvažni. Radimo sve da bi smo se dopali nekome, a nemamo hrabrosti da budemo ono sto jesmo.  Da, mi smo obične kukavice, koje se skrivaju pod kaputima laži. Mnogo je lakše pretvarati se, nego priznati svoja osećanja. Umemo da pričamo kad ne treba, da komentarišemo, a nikome ne smemo reći šta se dešava kada se sva vrata zatvore, kada ostanemo između 4 zida istine. O tome nikome ne govorimo, a to je ono što nas zapravo čini ljudima-osećanja. Skirvamo svoje najdublje emocije, skrivamo patnju, tugu, ne delimo ni sa kim one sitne trenunke, koje čine život.
Uvek nam je bilo bitno šta će neko misliti o nama, umesto da se pomirimo sa činjenicom da će uvek biti onih kojima ćemo se svideti i onih kojima nećemo. Ljudi su razlikuju po svemu, ali ne po u jednom. Svi žele da imaju prijatelje, porodicu, ljude kojima će verovati. Znaju svi oni šta žele, ali se plaše da dođu do toga. Plaše se da kažu ono što misle, da se predstave baš onakvim kakvi jesu, strahujući da se to nekom neće svideti. Uostalom, šta će mi ljudi u životu kojima smetaju moji izbori, moje odluke, moja muzika, i sve ono moje što me čini potpunom.. Ako neko ne želi da prihvati mene, ne mora, može slobodno da prošeta, neka nađe sebi nekog po svom ukusu. Ali gotovo niko ne razmišlja tako, to je problem..
Zaboravili smo kako se istinski smeje, kako se istinski voli. Zaboravili smo sve to jer smo navikli da se pretvaramo. Živimo u takvom svetu gde se ne prihvataju različitosti. Gotovo niko nema volju da zaista upozna osobe oko sebe. Poznavati nekog ne znači znati njegovo ime i prezime, već ako ste uspeli da doprete do njega, do svega onoga sto voli, za čim žudi i šta je ono što čini njegov život. Poznavati nekog, znači biti svestan svih njegovih loših osobina, a opet ga prihvatiti baš takvog kakav jeste. Ako ikada sretnete osobu koja će vas prihvatiti, onda je ne puštajte da ode, nikada. Verujte mi na reč, takve se osobe retko sreću, baš retko.