Sami smo sebi krivi

Iz dana u dan, neprestano krtikujemo život, kažemo da je došlo neko loše vreme, neki loši događaji. Kažemo da se sve promenilo, ali da li smo se i mi promenili?

Kada ćemo konačno shvatiti da nam ni sunce, ni zvezde nisu krive za sve ono što nam se dešava. Moramo preuzeti odgovornost za svoje postupke. Znam, lakše je sedeti skrštenih ruku, dok se svet ruši pred nama, nego bilo šta uraditi povodom toga. Ali to nam je u krvi. Svi mi taj ponos držimo duboko u sebi, ne dozvoljavamo istini da da nas sačeka. Bežimo od nje, nadajući se da nas nikada neće stići. ALi znate kako kažu, u životu sve se vraća, sve se plaća. Valjda će nam život vratiti i sve ove ružne reči koje tako olako bacamo na njegovo ime. Shvatićemo i mi jednog dana, da je jedino čovek sposoban da sam sebi skroji sudbinu, sve one male i velike stvari važne za njega samog, i da mu to niko ne može ukrasti, niko do drugog čoveka. I tako, jedni od drugih krademo da bi upotpunili sebe, a onda, kada sve izađe na videlo, kada je vreme da se plati za sva dela i nedela, tada ćutimo. To je jedino čime možemo da se branimo, ništa drugo i nemamo. A onda, kada nam i ta ćutnja dosadi, jer mi smo takvi, nama sve brzo dosadi, počnemo krivicu prebacivati na život, na svet, na Boga...

Patrijah Pavle je jednom prilikom rekao ,,Nije nam dato da biramo u kom ćemo se vremenu roditi ali možemo da biramo kakvi ćemo biti u tom vremenu“. Bio je u pravu... Nikakvo vreme ne utiče na nas , niti na bilo koga, to je samo izgovor za izbegavanje odgovornosti sopstvenih grešaka...