Vuk Karadzic kao biograf, istoricar, krticiar i pisac

Čim se rodio, bio je drugačiji. Dobio je ime Vuk, kao ime protv uroka.  Niko nije mogao da pretpostavi da će to šesto muško dete rođeno u Tršiću na Mitrovdan 1787. godine biti najveći reformator srpskog jezika i tvorac jedne od najsavršenijih azbuka na svetu.

Vukov rad na reformi jezika i pravopisa i na sakupljanju narodnih umotvorina ima veliki nacionalni i kulturni značaj. Nama je doneo pismo po principu “jedan glas, jedno slovo”, a svetu je predstavio duhovno blago srpskog naroda – srpsku narodnu književnost.

Svoju prvu knjigu objavljuje uz pomoć svog prijatelja i saradnika Jerneja Kopitara 1814. To nije bilo kakva knjiga, već prva štampana zbirka srpskih narodnih pesama: “Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica”. Iste godine srpski jezik dobija i svoju prvu gramatiku koju je sastavio Srbin : “Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda pisanu”.
Vuk je odlično poznavao dušu svog naroda i umeo je da odabere najlepše njegove pesme. Naučio je on to ne po školama gde je boravio, već, pre svega, družeći se sa pastirima, govedarima i darovitim guslarima. Dugo godina je vodio borbu da se ovaj jezik običnih ljudi prizna za književni, kako književnost više ne bi bila dostupna samo malom krugu ljudi koji poznaje slovensko-rusko-srpsku mešavinu na kojoj se dotad pisalo, već svima koji vole da čitaju i slušaju. 

Vuk se kao kriticar dobro pokazao pisajuci recenzije na dela Milovana Vidakovica. Istoricari I teoreticari smatraju da je taj Vukov postupak samo jedana etapa u njegovoj borbi za reform srpskog knjizevnog jezika. Obajvio je dve kritike. U njima, Vuk nam govori o vaznosti pravila u jeziku. Zatim nam paznju usmerava na temu, na ono o cemu se pise, da se ne skace s predmeta na predmet. I naravno, da svako delo mora imati neku moralnu vrednost, neku pouku.

Povrh svega ovoga, redno je Vuka napomenuti I kao naseg najznacajnijeg isoricara I biografa. Vuk je prisustvovao mnogim bitnim dogadjajima u nasoj istoriji, te ih je sa lakocom prenosio na papir. Smatra se da je Vuk bio prvi srpski realista, jer svoja dela nije ukrasavao mastom, vec pisao bas onako kako je bilo. Isticu se I njegove biografije, pre svega o Ajduk Veljku Petrovicu.

Kada sve ovo saberemo, mozemo reci da nam je Vuk okazao da književnost može biti dostupna svima, bez obzira na obrazovanje i poreklo, da dela na prostom, narodnom jeziku mogu biti vrhunska i cenjena u svetu, i ostavio nam je pravo blago – skoro savršenu azbuku sa devizom: “Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano”.