Znamo sta jesmo, ali ne znamo sta mozemo da budemo

Noc podmukla i tiha nadvija se na damnom. Ona me obavija i uzima, ona me gasi u mome punom sjajnu. Preispitujem se ko sam, sta sam, pipam puls, da vidim da li sam jos uvek ziva. Ma ljudi moji, da li je ovo zapravo zivot ? Bacena sam u ovo beznadje, odbeglog od svega sto jesam. Vukuci za sobom svoje neodlucne korake u besciljnim lutanjima ulicama svojih misli na nekom kontinentu koga prvi put vidim, u besmislu i bez nade da ce se ono ikad zaustaviti. Gledam u plafon, u nedodjin, a zatim, sasvim zabrinuta, spustam glavu na dole, u utoru zemljinu, u pocetak svega, u zacetak postojanja, i pitam se, pa dobro, ko sam to ja ?

Trazim odgovore i shvatam da je sve ono sto sam do sada radila bilo je pogresno. Pogresni izbori, pogresni ljudi, odluke. Cak i za osecanja neka mogu reci da su silom nekom izazvana, da nisu realna, da nisu spontana. I ne znam kako je zapravo doslo do toga. Osecam se.. Ma ja u opste ne znam ni da li osecam. Samo je jos mesec ovde pun, sve ostalo je prazno, i ja sam prazna.

Covek mora da se rodi i da umre. Preostaje mu da nastoji da izmedju ova dva dogadjaja bude srecan. I mislim, da bas to ja nisam, nisam srecna. Kazu da onaj ko ne zna da zivi i nije ziv. Sada razumem. Ja sam samo drvena, ukocena marioneta koja radi sve kako se od nje zahteva, kako joj situacija nalaze. U meni ne tece krv. Ne, ja sam hrast, onaj polomljen, ismirglan, nalickan. Onaj sto su ga tankim koncima smrti privezali. Eto to sam ja. U tome ima neceg tragicnog, mozda svetog, ali u isto vreme jezimo i sramotno.

Citav zivot svoje lice prekrivam maskom, ne jendom, nego sa vise njih. Glumim srecu, osmeh, glumim da sam jaka, da sam slaba. Sve zavisno od onoga sto mi zivot donese. Potiskivala sam. Da, sve ove godine, potiskivala sam onu pravu sebe. I na kraju, desilo se ono najgore. Ta maska, postala je moje pravo lice. Izgubila sam sebe u sebi. Utonula sam u samu sebe, udavivsi se u lazima i prevarama.

Ne mogu da verujem sta sam dozvolila. Izgubila sam se izmedju onog sto je bilo i onog sto mora da bude. I stidim se same sebe pred samom sobom. Sad nisam na litici zivota, ja sam mnogo nize. Negde u provaliji uzaludnih dusa sto umorno lutaju trazeci, ne odbeglo, vec odbaceno ja.  

I sve to izaziva odredjeni revolt u meni. Nemoguce je da je sve izgubljeno. Moram se pronaci i sastaviti. Moram se vratiti sebi. Skupljam snagu i suvim, ostrim rukama skidam masku, jednu po jednu. Osecam neku cudnu nostalgiju, ali i odredjeno olaksanje. Kod poslednje mi zadrhta ruka, kao kod nemocne starice. Stadoh potpuno naga nad ogledalom istine. Vidim sebe, ispijenu, ubledelu. Oci crne, crne ko dusa u gavrana, a kapci teski, iznemogli.
Konacno udisem prvi dah kao stvarna osoba. Osecam krv, osecam bol, sebe, ruke. Ja osecam. U meni se probudila neka strast, zudnja. I dok sam do pre par minuta hodala po ivici noza koju sam godinama licno ostrila, sada se osecam sigurno, bezbedno. Osecam se srecno. I ponavljam to u sebi. Jer prvi put je zaista tako. I pitam se kako sam olako prodala dusu djavolu, jer sad vidim koja je bila njena cena. I ne mogu da poreknem da je to, bez sumnje, bilo najstrasnije sto sam uradila, ali jedino je onaj deo o opstasnku vazan. 

Moram smisliti kako dalje. Ja tek treba da naucim da zivim, da se veselim, da volim. Da onako, istinski volim. Plasim se, mnogo. Drhtim od pomisli da sam sama na ovome svetu. Jer biti sam je jedino ono sto je sada moguce. Ne znam kome verovati, jer se niko ne usudjuje umuti se cistom hladnom vodom, sprati sa sebe svo neverstvo, svu laz, svu sminku, i bti ono sto jeste. Ja ni ne znam sta sam. Ali sad jedino sto znam da sam stvarna, da postojim. A sebe cu naci bas u toj slobodi koju sada imam. Da, moje ime je sloboda. 

Prosaputah to u sebi jos jednom, i otvorih oci. Jutro je svanulo. Uzimam Koelja i nastavljam citati. Mozda bi ovo mogao biti dan promena. Mozda bi danas mogla saznati ko sam ja u stvari.

Ljubav je beskrajna tajna

Ljubav, najveca ljudska ceznja i potreba. To je cvet obasjan suncem paznji i dobrote, ali i onaj drugi, uvenuo i zapostavljen. To je smena slatke ceznje i bola pomesane sa malo ukusa gorcine u ovome moru bluda i kala.

''Govoriti o ljubavi je vec pomalo voleti'', kaze nas veliki pisac. Slazem s njim. Ovo je doba kada istrazujemo, kada otkrivamo sebe, svoja osecanja. I u svoj toj potrazi za samim sobom, tom besciljnom lutanju neprohodnim sumama svojih misli, imamo jednu jedinu zelju, biti pronadjeni. Spaseni od tog bunila sto se nadvija nad nama. Jer za mene, ljubav predstavlja spas, ali i previlegiju. Ona nije za svakog, nije sudjena svima. Ali je potrebna svima.
Odrasla sam u okruzenju gde su osecanja zaturena u zadnji dzep nekih iscepanih, davno dotrajalih pantalona. Zbog toga pokusavam da promenim tragediju svoje porodice, pokusavaju da osetim ono duboko i verno, ceznjivo i setno, trudeci se da svoj svet spoznam u jednoj osobi, u jednom bicu. Za mene, to je neistrazno more bezuslovne podrske i potrebe. To je ono kad nekog drugog stavljate ispred sebe, a pri tom vas to ispunjava. Da, vrlo cudno, slozila bih se. Nemam bas prave reci kojima bih opisala ovakvu apstraktnu pojavu, to su ipak bolje cinili zaljubljeni pesnici.
Zato sto vazim za vrlo slabu, po nekim misljenjima, vrlo osecajnu osobu miljenja sam da ljubav ne treba posmatrati kao krug, tup i ogranicen, vec kao more, duboko i neistrazeno. Ona se razlikuje od coveka do coveka i nikada nije ista. Moze se voleti vise puta. To je neophodna pojava. Jer ni jedna ljubav nije ista, svakog volimo na drugaciji nacin. Da nije tako, onog pravog ne bi umeli da volimo da najlepsi i najposebniji nacin.
I moram dodati, vec davno zapisanu cinjenicu, deca najiskrenije vole. Ona sebe daju potpuno, ne plaseci se povredjivanja, bola, ona prkose nepoznatom, ona su jaka. Kada bi bili u pola onakvi ljudi, kakva samo deca bili, ovaj svet bi bio ispunjen mnogo lepsim i svetlijim osecanjima.

Kao sto rekoh, ljubav je kao cvet. Ako prezivi oluju patnje, bola i tuge, uzivace u najsjajnijem danu, okruzenim beskrajnom sarenom dugom, osuncanu lepotom i nedorecenoscu. Valjda je ta neizvesnost i nedorecenost cine tako potrebnom i zanimljivom. Ona je tajna.


ps.
Ja sam za ovaj sastav dobila peticu, uz komentar
'Stil je jako slikovit. Zadatak obiluje metaforama'
Nadam se da vam moze pomoci, svaka sugestija ili komentar su dobrodosli.
Hvala.