Znamo sta jesmo, ali ne znamo sta mozemo da budemo

Noc podmukla i tiha nadvija se na damnom. Ona me obavija i uzima, ona me gasi u mome punom sjajnu. Preispitujem se ko sam, sta sam, pipam puls, da vidim da li sam jos uvek ziva. Ma ljudi moji, da li je ovo zapravo zivot ? Bacena sam u ovo beznadje, odbeglog od svega sto jesam. Vukuci za sobom svoje neodlucne korake u besciljnim lutanjima ulicama svojih misli na nekom kontinentu koga prvi put vidim, u besmislu i bez nade da ce se ono ikad zaustaviti. Gledam u plafon, u nedodjin, a zatim, sasvim zabrinuta, spustam glavu na dole, u utoru zemljinu, u pocetak svega, u zacetak postojanja, i pitam se, pa dobro, ko sam to ja ?

Trazim odgovore i shvatam da je sve ono sto sam do sada radila bilo je pogresno. Pogresni izbori, pogresni ljudi, odluke. Cak i za osecanja neka mogu reci da su silom nekom izazvana, da nisu realna, da nisu spontana. I ne znam kako je zapravo doslo do toga. Osecam se.. Ma ja u opste ne znam ni da li osecam. Samo je jos mesec ovde pun, sve ostalo je prazno, i ja sam prazna.

Covek mora da se rodi i da umre. Preostaje mu da nastoji da izmedju ova dva dogadjaja bude srecan. I mislim, da bas to ja nisam, nisam srecna. Kazu da onaj ko ne zna da zivi i nije ziv. Sada razumem. Ja sam samo drvena, ukocena marioneta koja radi sve kako se od nje zahteva, kako joj situacija nalaze. U meni ne tece krv. Ne, ja sam hrast, onaj polomljen, ismirglan, nalickan. Onaj sto su ga tankim koncima smrti privezali. Eto to sam ja. U tome ima neceg tragicnog, mozda svetog, ali u isto vreme jezimo i sramotno.

Citav zivot svoje lice prekrivam maskom, ne jendom, nego sa vise njih. Glumim srecu, osmeh, glumim da sam jaka, da sam slaba. Sve zavisno od onoga sto mi zivot donese. Potiskivala sam. Da, sve ove godine, potiskivala sam onu pravu sebe. I na kraju, desilo se ono najgore. Ta maska, postala je moje pravo lice. Izgubila sam sebe u sebi. Utonula sam u samu sebe, udavivsi se u lazima i prevarama.

Ne mogu da verujem sta sam dozvolila. Izgubila sam se izmedju onog sto je bilo i onog sto mora da bude. I stidim se same sebe pred samom sobom. Sad nisam na litici zivota, ja sam mnogo nize. Negde u provaliji uzaludnih dusa sto umorno lutaju trazeci, ne odbeglo, vec odbaceno ja.  

I sve to izaziva odredjeni revolt u meni. Nemoguce je da je sve izgubljeno. Moram se pronaci i sastaviti. Moram se vratiti sebi. Skupljam snagu i suvim, ostrim rukama skidam masku, jednu po jednu. Osecam neku cudnu nostalgiju, ali i odredjeno olaksanje. Kod poslednje mi zadrhta ruka, kao kod nemocne starice. Stadoh potpuno naga nad ogledalom istine. Vidim sebe, ispijenu, ubledelu. Oci crne, crne ko dusa u gavrana, a kapci teski, iznemogli.
Konacno udisem prvi dah kao stvarna osoba. Osecam krv, osecam bol, sebe, ruke. Ja osecam. U meni se probudila neka strast, zudnja. I dok sam do pre par minuta hodala po ivici noza koju sam godinama licno ostrila, sada se osecam sigurno, bezbedno. Osecam se srecno. I ponavljam to u sebi. Jer prvi put je zaista tako. I pitam se kako sam olako prodala dusu djavolu, jer sad vidim koja je bila njena cena. I ne mogu da poreknem da je to, bez sumnje, bilo najstrasnije sto sam uradila, ali jedino je onaj deo o opstasnku vazan. 

Moram smisliti kako dalje. Ja tek treba da naucim da zivim, da se veselim, da volim. Da onako, istinski volim. Plasim se, mnogo. Drhtim od pomisli da sam sama na ovome svetu. Jer biti sam je jedino ono sto je sada moguce. Ne znam kome verovati, jer se niko ne usudjuje umuti se cistom hladnom vodom, sprati sa sebe svo neverstvo, svu laz, svu sminku, i bti ono sto jeste. Ja ni ne znam sta sam. Ali sad jedino sto znam da sam stvarna, da postojim. A sebe cu naci bas u toj slobodi koju sada imam. Da, moje ime je sloboda. 

Prosaputah to u sebi jos jednom, i otvorih oci. Jutro je svanulo. Uzimam Koelja i nastavljam citati. Mozda bi ovo mogao biti dan promena. Mozda bi danas mogla saznati ko sam ja u stvari.

Ljubav je beskrajna tajna

Ljubav, najveca ljudska ceznja i potreba. To je cvet obasjan suncem paznji i dobrote, ali i onaj drugi, uvenuo i zapostavljen. To je smena slatke ceznje i bola pomesane sa malo ukusa gorcine u ovome moru bluda i kala.

''Govoriti o ljubavi je vec pomalo voleti'', kaze nas veliki pisac. Slazem s njim. Ovo je doba kada istrazujemo, kada otkrivamo sebe, svoja osecanja. I u svoj toj potrazi za samim sobom, tom besciljnom lutanju neprohodnim sumama svojih misli, imamo jednu jedinu zelju, biti pronadjeni. Spaseni od tog bunila sto se nadvija nad nama. Jer za mene, ljubav predstavlja spas, ali i previlegiju. Ona nije za svakog, nije sudjena svima. Ali je potrebna svima.
Odrasla sam u okruzenju gde su osecanja zaturena u zadnji dzep nekih iscepanih, davno dotrajalih pantalona. Zbog toga pokusavam da promenim tragediju svoje porodice, pokusavaju da osetim ono duboko i verno, ceznjivo i setno, trudeci se da svoj svet spoznam u jednoj osobi, u jednom bicu. Za mene, to je neistrazno more bezuslovne podrske i potrebe. To je ono kad nekog drugog stavljate ispred sebe, a pri tom vas to ispunjava. Da, vrlo cudno, slozila bih se. Nemam bas prave reci kojima bih opisala ovakvu apstraktnu pojavu, to su ipak bolje cinili zaljubljeni pesnici.
Zato sto vazim za vrlo slabu, po nekim misljenjima, vrlo osecajnu osobu miljenja sam da ljubav ne treba posmatrati kao krug, tup i ogranicen, vec kao more, duboko i neistrazeno. Ona se razlikuje od coveka do coveka i nikada nije ista. Moze se voleti vise puta. To je neophodna pojava. Jer ni jedna ljubav nije ista, svakog volimo na drugaciji nacin. Da nije tako, onog pravog ne bi umeli da volimo da najlepsi i najposebniji nacin.
I moram dodati, vec davno zapisanu cinjenicu, deca najiskrenije vole. Ona sebe daju potpuno, ne plaseci se povredjivanja, bola, ona prkose nepoznatom, ona su jaka. Kada bi bili u pola onakvi ljudi, kakva samo deca bili, ovaj svet bi bio ispunjen mnogo lepsim i svetlijim osecanjima.

Kao sto rekoh, ljubav je kao cvet. Ako prezivi oluju patnje, bola i tuge, uzivace u najsjajnijem danu, okruzenim beskrajnom sarenom dugom, osuncanu lepotom i nedorecenoscu. Valjda je ta neizvesnost i nedorecenost cine tako potrebnom i zanimljivom. Ona je tajna.


ps.
Ja sam za ovaj sastav dobila peticu, uz komentar
'Stil je jako slikovit. Zadatak obiluje metaforama'
Nadam se da vam moze pomoci, svaka sugestija ili komentar su dobrodosli.
Hvala.

Prespora je ova smrt koju zivimo

Suze naviru, placem,vristim, jecam. Bol navire. Ne mogu vise. Ne zelim vise. Hocu da svo ovo ludilo prestane. I svaka noc je tako duga. Mrzim ovaj svet, mrzim svoj zivot. Hocu da pobegnem, da se isplacem, da sva ova tama iz mog srca nestane. Izjedaju me ovi zvuci, stalna dernjava, svadje, vriske, pretnje... ma moze li jedna dan da prodje bez toga. Mogu li jedne jedine veceri spokojno zatvoriti oci i biti zadovoljna onim sto jesam, onim sto cu sutra biti ?!
Hocu da skrojim sopstveni zivot, bez tudjih uticaja. Bez onog 'Znam ja sta je najbolje za tebe'. Hocu da budem slobodna, da idem iz krajnosti u krajnost. Da se borim s problemima, koje sam sama stvorila, na svoj nacin. Necu otiske tudjih prljavih prstiju po mome platnu. Necu to sivilo. To nisu moje boje. To nisam ja. 

I kako ziveti u ovo vremenu? Mozda je ono ispred mene, ili sam ja to prvi put brza od nekog? Neceg? Danasnji svet je previse opasan za mene, za one poput mene. Za sanjare, idaeliste. Za slobodoumne. Ne moze se nikako preziveti bez doze lukavosti, okrutnosti i cinizma. I sve to samo zbog strepnje da ce vas masa progutati. Prespora je ova smrt koju zivimo. 

Vuk Karadzic kao biograf, istoricar, krticiar i pisac

Čim se rodio, bio je drugačiji. Dobio je ime Vuk, kao ime protv uroka.  Niko nije mogao da pretpostavi da će to šesto muško dete rođeno u Tršiću na Mitrovdan 1787. godine biti najveći reformator srpskog jezika i tvorac jedne od najsavršenijih azbuka na svetu.

Vukov rad na reformi jezika i pravopisa i na sakupljanju narodnih umotvorina ima veliki nacionalni i kulturni značaj. Nama je doneo pismo po principu “jedan glas, jedno slovo”, a svetu je predstavio duhovno blago srpskog naroda – srpsku narodnu književnost.

Svoju prvu knjigu objavljuje uz pomoć svog prijatelja i saradnika Jerneja Kopitara 1814. To nije bilo kakva knjiga, već prva štampana zbirka srpskih narodnih pesama: “Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica”. Iste godine srpski jezik dobija i svoju prvu gramatiku koju je sastavio Srbin : “Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda pisanu”.
Vuk je odlično poznavao dušu svog naroda i umeo je da odabere najlepše njegove pesme. Naučio je on to ne po školama gde je boravio, već, pre svega, družeći se sa pastirima, govedarima i darovitim guslarima. Dugo godina je vodio borbu da se ovaj jezik običnih ljudi prizna za književni, kako književnost više ne bi bila dostupna samo malom krugu ljudi koji poznaje slovensko-rusko-srpsku mešavinu na kojoj se dotad pisalo, već svima koji vole da čitaju i slušaju. 

Vuk se kao kriticar dobro pokazao pisajuci recenzije na dela Milovana Vidakovica. Istoricari I teoreticari smatraju da je taj Vukov postupak samo jedana etapa u njegovoj borbi za reform srpskog knjizevnog jezika. Obajvio je dve kritike. U njima, Vuk nam govori o vaznosti pravila u jeziku. Zatim nam paznju usmerava na temu, na ono o cemu se pise, da se ne skace s predmeta na predmet. I naravno, da svako delo mora imati neku moralnu vrednost, neku pouku.

Povrh svega ovoga, redno je Vuka napomenuti I kao naseg najznacajnijeg isoricara I biografa. Vuk je prisustvovao mnogim bitnim dogadjajima u nasoj istoriji, te ih je sa lakocom prenosio na papir. Smatra se da je Vuk bio prvi srpski realista, jer svoja dela nije ukrasavao mastom, vec pisao bas onako kako je bilo. Isticu se I njegove biografije, pre svega o Ajduk Veljku Petrovicu.

Kada sve ovo saberemo, mozemo reci da nam je Vuk okazao da književnost može biti dostupna svima, bez obzira na obrazovanje i poreklo, da dela na prostom, narodnom jeziku mogu biti vrhunska i cenjena u svetu, i ostavio nam je pravo blago – skoro savršenu azbuku sa devizom: “Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano”.

Prica jednog decaka

Rekli su mi da svako od nas, pre ili kasnije, dozivi nesto sto ga promeni, nesto sto sto ga potstakne na razmisljanje o tome ko je on zapravo i nesto sto mu prvi put otvori oci da ima nesto vece i znacajnije od coveka...

Bilo je to kada sam imao svega desetak godina. Otisao sam sa dedom na kampovanje. Nista lepse, priroda, ribolov, deda kao moj najbolji drug i ja. Citav dan smo proveli radno. Naucio me je puno toga, kako da upecam ribu, napravim mamac, kako da podignem sator i ostalo. Bio je to dan za pamcenje, ali je vece tek obecavalo. Nisam mogao da spavam, iako sam bio bas umoran. Izasao sam napolje, i legao na satorsko krilo. Bilo je, secam se, bas jedno prohladno vece. Tada sam se prvi put u zivotu zagledao u nebo. Tamno je bilo. Nazirao se tek po koji oblak. U jednom trenutku osetio sam nesto cudno. Po glavi su pocele da mi se vrzmaju misli o necem nestvarnom, ludom. razmisljao sam o tome sta se nalazi gore, iznad, iza svih onih treperujucih zvezda i sjajnog meseca... Da li tamo postoji neka cudna sila koja sve pokrece? Da li neko upravlja nama ? Previse pitanja za malog desetogodisnjaka... Lezao sam tako, zamisljen. Na trenutak osetih necije stope iza sebe. Prepadoh se. To bio samo deda. Seo je kraj mene, i ljupkim glasom me upita sta radim tako kasno. Ispricah mu svoje nedoumice, a on se smao nasmeja. Ocekivao sam vise od toga. Nadao sam se da ce mi dati odgovor, te na kraju i on progovori. ''Decace moj, sve to tamo gore, o cemu ti uporno razmisljas je deo tvoje maste. Nesto sto ti jesi. Tamo je deo tebe. Sve ono u sta verujes, u sta se nadas, gore je. Sve tvoje zelje i snove, na jednom mestu cuva jedna zvezda. Kako bude vreme prolazilo, ona ce ih pustati ka tebi, a ti ce biti taj koji ce te prilike iskoristiti ili ih pustiti da odu.'' Rekavsi to, vratio se u sator, i bez po muke zaspao. A ja? Ja ostadoh zbunjen da lezim, pokusavajuci da shvatim sta mi je on malocas rekao... I onda rekoh sebi ''Sta ako on jeste u pravu? Gde je onda ta zvezda?'' Pogledah u nebo, a ono bese blistalo od sitnih tackica neravnomerno rasporedjenih po tamnom plavetnilu. Ih, ajde sad ti nadju onu sto rece onaj pesmik 'plavu zvezdu, tvoju zvezdu' ? Poceo sam da nagadjam, da je trazim. Uporedjivao oblike, i svakoj davao po koje ime, da ih slucajno ne izgubim. Ali, sve moje nade i sav trud nije bio bas isplativ. Na kraju sam, od sve muke zaspao...

I tako, ostadoh ja, impresioniran jednom pricom, o jednoj zvezdi, na jednom nebu. I dan danas pokusavam da shvatim sta se zapravo desava, i koliko je moj deka bio u pravu. Svakako, to je dozivljaj koji nikada necu zaboraviti, kao ni one reci, koje nastojim da dokazem.

Dok spavas

Gledam te kako spavaš. Najlepši si. Ne, nije to ona okom vidljiva lepota, ona opipljiva. Ne, ti si mnogo više od toga. Umornog lica, savijenog osmeha, i teških ruku ležiš, spavaš, a opet ima tu nečeg posebnog. Onaj ko voli, vidi mnogo više od toga. Način na koji dišeš me inspiriše. Taj dodir tvog daha, dovoljno jak da prekine prokletu tišinu, a opet dovoljno tih da umiruje, potstiče. Sada shvatam koliko te volim. Greška, shvatila sam ja to davno. Samo mi se sada, na trenutak, ucinilo jače, trezvenije, s još više osećaja. Miris tvoje kože dopire do mene. Samo osmeh na licu. Malo li je? To je onaj najiskreniji osmeh. Njega samo ti umeš da izmamiš. Baš tim ćutanjem. Znaš kako kažu: Najlepši trenuci nikad nisu bili izgovoreni, oni se jednostavno dožive...
Borim se ovih dana, istinski. Malo protiv celog sveta, malo protiv sebe... Ne tražim ti da to razumeš. Veruj mi, ni ja sama sebe ne razumem. Samo.... Samo ne idi. Ne idi od mene, ne ponovo. Znaš da sve možemo zajedno. Mnogo smo puta to rekli jedan drugom... Mada, reči i ne znače toliko ako ih ne umeš ispuniti. Sve su to prazne fraze. Znaš, svi mi po malo lažemo. Pričamo ono što drugi žele čuti. Ali meni ne treba laž. Ne tvoja. ne takva. Jer sve što kažeš, ja ću shvatiti ozbiljno. Poverovaću ti, onako, bez i malo sumnje. Dajem ti deo sebe. Hah, ''deo'', koliko to smešno zvuči. To nije deo, to je čitavo ovo ludo biće. Dajem ti misli, osmeh, sreću. Sve je na tebi. Ako sam ti preteška, pomoćiću ti malo. Ali ako odustaneš, ako me baciš s ledja, onda... Onda padam, raspadam se, lomim. A polomljene stvari nikad u celosti ne zarastu, koliko god ih mi lepili najiskrenijim izvinjenjima.. Jer uvek osatne ožiljak... Nekad manji, nekad veći.. Ali ostane... 
A s tobom osećam ono što nikada ranije nisam. Čudnu neku sreću, onu najveću, kada te ugledam, i tugu,onu najgoru, kada te duže vreme ne vidim. A ti si uvek bio spreman otici, ostaviti me. Vrtiš me oko malog prsta. Oboje to znamo. Imaš tu moć. Dala sam ti sebe, bilo je rizično, ali ne bunim se. Ti si, i onako, sve ono što sam sanjala. 

Skakućem s teme na temu

Budem ja tako srećna. Srećnija. Nasrećnija. Pa odjednom ne budem. Ne budem ništa... Kao.. kao danas na primer. Nisam ni srećna, ni tužna. Samo, eto, ništa. Samo neka hrpa ljudi oko mene, pričaju, već ih ni ne slušam. Samo klimam glavom i nasmejem se, mada ne znam ni kome. Bio bi to onaj lažan osmeh, onaj kako bi rekli ''pristojnosti radi'', ili nešto drugoo.. Da, to drugo. Bio je to osmeh da me niko ne bi pitao šta mi je. Mnogo je lakše odglumiti na momenat, nego se raspravljati s onima koje to uopšte ne dotiče. Muka je meni takvih prijtelja.. Mada, to sad nije poenta. Nego... kažem, mnogo je lakše glumiti, jer kad bih počela pričati šta mi je, prvo ne bih ni znala šta da kažem, a onda bi iz mene iscurele sve one misli koje ćutim, na koje čak i ne pomislim sve dok ne moram da ih kažem nekom. Teško je biti deo sveta u kome su osećanja zarobljena u skučenom prostoru srca, jer realno nemaš kome da se poveriš. To je problem. Previše toga zadržavam u sebi, rekla sam hiljadu puta to, svesna sam toga, ali ne mogu. Jednostavno, nije sve za svačije uši.
Nije ni ova ljubav za svakog. Nekog uništi, nekog podigne. Sve zavisi koliko taj drugi ume da ceni tebe, i koliko oboje dajate u tu vezu, u sve što vas povezuje. Samo sitnice su dovoljne da se, bar delimično, pokaže ono što se oseća, što se voli, kako se voli... Samo.. mnogi to ne shvataju. Mnogi čak, umeju da kazu ono ''Vi ste još deca.'' Ma jel da? Pa deca najviše vole, najviše. Oni užvaju u svakom trenutku s voljenom osobom. Stariji tako kažu ''Ne znate vi još šta je ljubav''. Znaju deca mnogo bolje, nego od većine vas, koji ste zaboravili ženu da izvedete negde, da joj poklonite nešto, da je obradujete. Neki su prestali i da se grle, da se drže za ruke... I odakle vam pravo da pričate nešto? Gde je sva ona ljubav, gde su emocije, gde je strast? Novac vas je uzeo pod svoje. Izgubili ste se u njemu, izgubili ste sebe. A to je ono najgore. Samo vi ismevajte, ali ja sam ozbiljna. Ne znate koliko je samo osmeha izmamljeno tom ljubavlju koju vi ne poznajete. Mnogo. Samo ću to da vam kazem... A onda se zapitajte kako se ponasate prema deci. Ima onih koji su nesrećni, koji se zatvore u sobi, dok u njima sve puca. Uveče, kada ostanu sami, kada se spusti i poslednja zavesa one lude dnevene pretstave, kad se ugase sva svetla, na sopstvenoj pozornici, zaigra svako nesrećno dete ulogu života. Baci oklop sa sebe i onaj lažni osmeh, a suze? Suze one same teku.. I ne pričajte da plaču samo nezrele devojčice. Ima mnogo dečaka, koji su osetili bol, jaču od bilo kog pada sa bicikle, verujte mi.  A niko od vas, tako odraslih, pametnih, nije tu da ih uteši,. da im pomogne, da im kaže neku lepu reč.
Ali znate šta je najgore? Najgore je saznanje da ima mnogo vas ''velikih'', nesrćenih u braku, u ljubavi... Nesrećnih zbog svega sto im se desilo.. Tada, tada shvataju prave vredosti, svesni su grešaka koje su pravili, ali preko dana... Sve će to nestati, a oni će opet biti dovoljno ponosni da zabranjaju deci bas to... To što njima fali, strahujuci da će i njih neko povrediti. Ali zar nas sve nisite učili, da moramo da prodjemo i dobro i loše,  da sami moramo da pronadjemo put do sreće. Nikad nikog život nije mazio, svako mora sam da se bori, da veruje, da padne, pa ustane, da nastavi dalje i sve ponovo. To je jednostavno tako...
Mada, moram da priznam jednu stvar. Imala sam ja veliku sreću da upoznam osobu koja je u meni probudila toliko toga, što niko ranije nije umeo. Osobu koja zna da voli, da se bori. I to, kad kažem ''bori'' mislim ozbiljno. Da se trudi. Osobu kojoj je samo moja srećna bitna, osobu s kojom mogu da pričam, da se smejem, kojoj mogu da se poveim. Sve to zvuči, pomalo nerealno, zar ne? Ipak je to, kako kažu, san snova. E pa vidite, nije on toliko savršen za sve, on je meni takav. Sve one koje čekaju princa na belom konju, ostaće same. Jednostavno, niko nije svaršen. Svako ima mane i vrline. Morate prihvatiti tu osobu takvu kakva je, jer pre svega, ona to radi i s vama. Prihvata vas, voli vas, baš zbog toga ko ste, to je poenta ljubavi. Voleti nesavršenu osobu savršeno. Neki se ljudi jednostavno nadju. Treba tu strpljenja, ljubavi, poverenja, iskrenosti. Sve je to neophodno.
Svakom dodju tako momenti kad počne da razmišja o životu, o budućnosti? I znate sta vam mogu reći.. Koliko god unapred gledala, ja vidim njega kraj sebe. Ne mogu da zamislim dan bez saznanja da je on tu negde, da me voli, da je moj i ničij vise. To je ono što pokazuje koliko vi zaista volite tu osobu, i koliko vi zapravo veruje njoj. Jer realno, ima toliko veza koje počnu, i onda krenete u neku priču šta će biti za mesec ili dva i odmah, k'o iz stopa, stiže ona rečenica ''Ne verujem da ćemo mi tad biti zajendo, ali..'' Šta ali? Šta ne veruješ? Kakva je poenta biti s nekim u kom ne pronalaziš sebe, u kom ne vidiš osobu sa kojom bi mogao da budeš stalno... Onda to nije ljubav, to je samo neka prolazna varijanta, nešto čega se za par nedelja nećeš ni sećati...
A sa njim je drugačije.. Prvenstveno, jer je i on različit od drugih. Ceni on tudja osećanja, razume.
Ponekad pomislim da su svi takvi, ali da to kriju.. Znate, ima onih koji jednostavno ne žele da odaju sve ono što taje u dubini svoje duše, vole da se osećaju jako, kao da su snažni, da uvek vladaju situacijom. Plaše se emocija, jer bi ih one mogle učniti slabim...
Znate one stihove ''Ljubav me pravi slabićem...''
S njim je sve posebno. Svaki trenutak je dragocen. I sve one šale, koje nekad ni nemaju smisla, sve one rečence za koje se uhvati, pa me zeza i ne pušta. Jer naravno, njegov mozak sve drugačije doživljava. Lud je on, nije baš mnogo normalan, ali je moj. Moj kreten, moja budala, moja ljubav, moje sve. I to ga izdvaja. Jer samo on ume tako da grli, tako da ljubi, tako da voli...
Kad pronadjete osobu koja je u stanju da vas prihvati, a onda vas i bez ikakve namere promeni a da to i ne primetite, osobu koja vam daje sigurnost, ljubav, koja vam pruza sve one sitnice, čuvajte je. Takve osobe, baš se retko sreću.

Iskreno, ne znam ni što sam počela ovo da pišem. Jednostavno, došao je trenutak kada su me povela neka razmišljanja...