Vuk Karadzic kao biograf, istoricar, krticiar i pisac

Čim se rodio, bio je drugačiji. Dobio je ime Vuk, kao ime protv uroka.  Niko nije mogao da pretpostavi da će to šesto muško dete rođeno u Tršiću na Mitrovdan 1787. godine biti najveći reformator srpskog jezika i tvorac jedne od najsavršenijih azbuka na svetu.

Vukov rad na reformi jezika i pravopisa i na sakupljanju narodnih umotvorina ima veliki nacionalni i kulturni značaj. Nama je doneo pismo po principu “jedan glas, jedno slovo”, a svetu je predstavio duhovno blago srpskog naroda – srpsku narodnu književnost.

Svoju prvu knjigu objavljuje uz pomoć svog prijatelja i saradnika Jerneja Kopitara 1814. To nije bilo kakva knjiga, već prva štampana zbirka srpskih narodnih pesama: “Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica”. Iste godine srpski jezik dobija i svoju prvu gramatiku koju je sastavio Srbin : “Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda pisanu”.
Vuk je odlično poznavao dušu svog naroda i umeo je da odabere najlepše njegove pesme. Naučio je on to ne po školama gde je boravio, već, pre svega, družeći se sa pastirima, govedarima i darovitim guslarima. Dugo godina je vodio borbu da se ovaj jezik običnih ljudi prizna za književni, kako književnost više ne bi bila dostupna samo malom krugu ljudi koji poznaje slovensko-rusko-srpsku mešavinu na kojoj se dotad pisalo, već svima koji vole da čitaju i slušaju. 

Vuk se kao kriticar dobro pokazao pisajuci recenzije na dela Milovana Vidakovica. Istoricari I teoreticari smatraju da je taj Vukov postupak samo jedana etapa u njegovoj borbi za reform srpskog knjizevnog jezika. Obajvio je dve kritike. U njima, Vuk nam govori o vaznosti pravila u jeziku. Zatim nam paznju usmerava na temu, na ono o cemu se pise, da se ne skace s predmeta na predmet. I naravno, da svako delo mora imati neku moralnu vrednost, neku pouku.

Povrh svega ovoga, redno je Vuka napomenuti I kao naseg najznacajnijeg isoricara I biografa. Vuk je prisustvovao mnogim bitnim dogadjajima u nasoj istoriji, te ih je sa lakocom prenosio na papir. Smatra se da je Vuk bio prvi srpski realista, jer svoja dela nije ukrasavao mastom, vec pisao bas onako kako je bilo. Isticu se I njegove biografije, pre svega o Ajduk Veljku Petrovicu.

Kada sve ovo saberemo, mozemo reci da nam je Vuk okazao da književnost može biti dostupna svima, bez obzira na obrazovanje i poreklo, da dela na prostom, narodnom jeziku mogu biti vrhunska i cenjena u svetu, i ostavio nam je pravo blago – skoro savršenu azbuku sa devizom: “Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano”.

Prica jednog decaka

Rekli su mi da svako od nas, pre ili kasnije, dozivi nesto sto ga promeni, nesto sto sto ga potstakne na razmisljanje o tome ko je on zapravo i nesto sto mu prvi put otvori oci da ima nesto vece i znacajnije od coveka...

Bilo je to kada sam imao svega desetak godina. Otisao sam sa dedom na kampovanje. Nista lepse, priroda, ribolov, deda kao moj najbolji drug i ja. Citav dan smo proveli radno. Naucio me je puno toga, kako da upecam ribu, napravim mamac, kako da podignem sator i ostalo. Bio je to dan za pamcenje, ali je vece tek obecavalo. Nisam mogao da spavam, iako sam bio bas umoran. Izasao sam napolje, i legao na satorsko krilo. Bilo je, secam se, bas jedno prohladno vece. Tada sam se prvi put u zivotu zagledao u nebo. Tamno je bilo. Nazirao se tek po koji oblak. U jednom trenutku osetio sam nesto cudno. Po glavi su pocele da mi se vrzmaju misli o necem nestvarnom, ludom. razmisljao sam o tome sta se nalazi gore, iznad, iza svih onih treperujucih zvezda i sjajnog meseca... Da li tamo postoji neka cudna sila koja sve pokrece? Da li neko upravlja nama ? Previse pitanja za malog desetogodisnjaka... Lezao sam tako, zamisljen. Na trenutak osetih necije stope iza sebe. Prepadoh se. To bio samo deda. Seo je kraj mene, i ljupkim glasom me upita sta radim tako kasno. Ispricah mu svoje nedoumice, a on se smao nasmeja. Ocekivao sam vise od toga. Nadao sam se da ce mi dati odgovor, te na kraju i on progovori. ''Decace moj, sve to tamo gore, o cemu ti uporno razmisljas je deo tvoje maste. Nesto sto ti jesi. Tamo je deo tebe. Sve ono u sta verujes, u sta se nadas, gore je. Sve tvoje zelje i snove, na jednom mestu cuva jedna zvezda. Kako bude vreme prolazilo, ona ce ih pustati ka tebi, a ti ce biti taj koji ce te prilike iskoristiti ili ih pustiti da odu.'' Rekavsi to, vratio se u sator, i bez po muke zaspao. A ja? Ja ostadoh zbunjen da lezim, pokusavajuci da shvatim sta mi je on malocas rekao... I onda rekoh sebi ''Sta ako on jeste u pravu? Gde je onda ta zvezda?'' Pogledah u nebo, a ono bese blistalo od sitnih tackica neravnomerno rasporedjenih po tamnom plavetnilu. Ih, ajde sad ti nadju onu sto rece onaj pesmik 'plavu zvezdu, tvoju zvezdu' ? Poceo sam da nagadjam, da je trazim. Uporedjivao oblike, i svakoj davao po koje ime, da ih slucajno ne izgubim. Ali, sve moje nade i sav trud nije bio bas isplativ. Na kraju sam, od sve muke zaspao...

I tako, ostadoh ja, impresioniran jednom pricom, o jednoj zvezdi, na jednom nebu. I dan danas pokusavam da shvatim sta se zapravo desava, i koliko je moj deka bio u pravu. Svakako, to je dozivljaj koji nikada necu zaboraviti, kao ni one reci, koje nastojim da dokazem.

Dok spavas

Gledam te kako spavaš. Najlepši si. Ne, nije to ona okom vidljiva lepota, ona opipljiva. Ne, ti si mnogo više od toga. Umornog lica, savijenog osmeha, i teških ruku ležiš, spavaš, a opet ima tu nečeg posebnog. Onaj ko voli, vidi mnogo više od toga. Način na koji dišeš me inspiriše. Taj dodir tvog daha, dovoljno jak da prekine prokletu tišinu, a opet dovoljno tih da umiruje, potstiče. Sada shvatam koliko te volim. Greška, shvatila sam ja to davno. Samo mi se sada, na trenutak, ucinilo jače, trezvenije, s još više osećaja. Miris tvoje kože dopire do mene. Samo osmeh na licu. Malo li je? To je onaj najiskreniji osmeh. Njega samo ti umeš da izmamiš. Baš tim ćutanjem. Znaš kako kažu: Najlepši trenuci nikad nisu bili izgovoreni, oni se jednostavno dožive...
Borim se ovih dana, istinski. Malo protiv celog sveta, malo protiv sebe... Ne tražim ti da to razumeš. Veruj mi, ni ja sama sebe ne razumem. Samo.... Samo ne idi. Ne idi od mene, ne ponovo. Znaš da sve možemo zajedno. Mnogo smo puta to rekli jedan drugom... Mada, reči i ne znače toliko ako ih ne umeš ispuniti. Sve su to prazne fraze. Znaš, svi mi po malo lažemo. Pričamo ono što drugi žele čuti. Ali meni ne treba laž. Ne tvoja. ne takva. Jer sve što kažeš, ja ću shvatiti ozbiljno. Poverovaću ti, onako, bez i malo sumnje. Dajem ti deo sebe. Hah, ''deo'', koliko to smešno zvuči. To nije deo, to je čitavo ovo ludo biće. Dajem ti misli, osmeh, sreću. Sve je na tebi. Ako sam ti preteška, pomoćiću ti malo. Ali ako odustaneš, ako me baciš s ledja, onda... Onda padam, raspadam se, lomim. A polomljene stvari nikad u celosti ne zarastu, koliko god ih mi lepili najiskrenijim izvinjenjima.. Jer uvek osatne ožiljak... Nekad manji, nekad veći.. Ali ostane... 
A s tobom osećam ono što nikada ranije nisam. Čudnu neku sreću, onu najveću, kada te ugledam, i tugu,onu najgoru, kada te duže vreme ne vidim. A ti si uvek bio spreman otici, ostaviti me. Vrtiš me oko malog prsta. Oboje to znamo. Imaš tu moć. Dala sam ti sebe, bilo je rizično, ali ne bunim se. Ti si, i onako, sve ono što sam sanjala. 

Skakućem s teme na temu

Budem ja tako srećna. Srećnija. Nasrećnija. Pa odjednom ne budem. Ne budem ništa... Kao.. kao danas na primer. Nisam ni srećna, ni tužna. Samo, eto, ništa. Samo neka hrpa ljudi oko mene, pričaju, već ih ni ne slušam. Samo klimam glavom i nasmejem se, mada ne znam ni kome. Bio bi to onaj lažan osmeh, onaj kako bi rekli ''pristojnosti radi'', ili nešto drugoo.. Da, to drugo. Bio je to osmeh da me niko ne bi pitao šta mi je. Mnogo je lakše odglumiti na momenat, nego se raspravljati s onima koje to uopšte ne dotiče. Muka je meni takvih prijtelja.. Mada, to sad nije poenta. Nego... kažem, mnogo je lakše glumiti, jer kad bih počela pričati šta mi je, prvo ne bih ni znala šta da kažem, a onda bi iz mene iscurele sve one misli koje ćutim, na koje čak i ne pomislim sve dok ne moram da ih kažem nekom. Teško je biti deo sveta u kome su osećanja zarobljena u skučenom prostoru srca, jer realno nemaš kome da se poveriš. To je problem. Previše toga zadržavam u sebi, rekla sam hiljadu puta to, svesna sam toga, ali ne mogu. Jednostavno, nije sve za svačije uši.
Nije ni ova ljubav za svakog. Nekog uništi, nekog podigne. Sve zavisi koliko taj drugi ume da ceni tebe, i koliko oboje dajate u tu vezu, u sve što vas povezuje. Samo sitnice su dovoljne da se, bar delimično, pokaže ono što se oseća, što se voli, kako se voli... Samo.. mnogi to ne shvataju. Mnogi čak, umeju da kazu ono ''Vi ste još deca.'' Ma jel da? Pa deca najviše vole, najviše. Oni užvaju u svakom trenutku s voljenom osobom. Stariji tako kažu ''Ne znate vi još šta je ljubav''. Znaju deca mnogo bolje, nego od većine vas, koji ste zaboravili ženu da izvedete negde, da joj poklonite nešto, da je obradujete. Neki su prestali i da se grle, da se drže za ruke... I odakle vam pravo da pričate nešto? Gde je sva ona ljubav, gde su emocije, gde je strast? Novac vas je uzeo pod svoje. Izgubili ste se u njemu, izgubili ste sebe. A to je ono najgore. Samo vi ismevajte, ali ja sam ozbiljna. Ne znate koliko je samo osmeha izmamljeno tom ljubavlju koju vi ne poznajete. Mnogo. Samo ću to da vam kazem... A onda se zapitajte kako se ponasate prema deci. Ima onih koji su nesrećni, koji se zatvore u sobi, dok u njima sve puca. Uveče, kada ostanu sami, kada se spusti i poslednja zavesa one lude dnevene pretstave, kad se ugase sva svetla, na sopstvenoj pozornici, zaigra svako nesrećno dete ulogu života. Baci oklop sa sebe i onaj lažni osmeh, a suze? Suze one same teku.. I ne pričajte da plaču samo nezrele devojčice. Ima mnogo dečaka, koji su osetili bol, jaču od bilo kog pada sa bicikle, verujte mi.  A niko od vas, tako odraslih, pametnih, nije tu da ih uteši,. da im pomogne, da im kaže neku lepu reč.
Ali znate šta je najgore? Najgore je saznanje da ima mnogo vas ''velikih'', nesrćenih u braku, u ljubavi... Nesrećnih zbog svega sto im se desilo.. Tada, tada shvataju prave vredosti, svesni su grešaka koje su pravili, ali preko dana... Sve će to nestati, a oni će opet biti dovoljno ponosni da zabranjaju deci bas to... To što njima fali, strahujuci da će i njih neko povrediti. Ali zar nas sve nisite učili, da moramo da prodjemo i dobro i loše,  da sami moramo da pronadjemo put do sreće. Nikad nikog život nije mazio, svako mora sam da se bori, da veruje, da padne, pa ustane, da nastavi dalje i sve ponovo. To je jednostavno tako...
Mada, moram da priznam jednu stvar. Imala sam ja veliku sreću da upoznam osobu koja je u meni probudila toliko toga, što niko ranije nije umeo. Osobu koja zna da voli, da se bori. I to, kad kažem ''bori'' mislim ozbiljno. Da se trudi. Osobu kojoj je samo moja srećna bitna, osobu s kojom mogu da pričam, da se smejem, kojoj mogu da se poveim. Sve to zvuči, pomalo nerealno, zar ne? Ipak je to, kako kažu, san snova. E pa vidite, nije on toliko savršen za sve, on je meni takav. Sve one koje čekaju princa na belom konju, ostaće same. Jednostavno, niko nije svaršen. Svako ima mane i vrline. Morate prihvatiti tu osobu takvu kakva je, jer pre svega, ona to radi i s vama. Prihvata vas, voli vas, baš zbog toga ko ste, to je poenta ljubavi. Voleti nesavršenu osobu savršeno. Neki se ljudi jednostavno nadju. Treba tu strpljenja, ljubavi, poverenja, iskrenosti. Sve je to neophodno.
Svakom dodju tako momenti kad počne da razmišja o životu, o budućnosti? I znate sta vam mogu reći.. Koliko god unapred gledala, ja vidim njega kraj sebe. Ne mogu da zamislim dan bez saznanja da je on tu negde, da me voli, da je moj i ničij vise. To je ono što pokazuje koliko vi zaista volite tu osobu, i koliko vi zapravo veruje njoj. Jer realno, ima toliko veza koje počnu, i onda krenete u neku priču šta će biti za mesec ili dva i odmah, k'o iz stopa, stiže ona rečenica ''Ne verujem da ćemo mi tad biti zajendo, ali..'' Šta ali? Šta ne veruješ? Kakva je poenta biti s nekim u kom ne pronalaziš sebe, u kom ne vidiš osobu sa kojom bi mogao da budeš stalno... Onda to nije ljubav, to je samo neka prolazna varijanta, nešto čega se za par nedelja nećeš ni sećati...
A sa njim je drugačije.. Prvenstveno, jer je i on različit od drugih. Ceni on tudja osećanja, razume.
Ponekad pomislim da su svi takvi, ali da to kriju.. Znate, ima onih koji jednostavno ne žele da odaju sve ono što taje u dubini svoje duše, vole da se osećaju jako, kao da su snažni, da uvek vladaju situacijom. Plaše se emocija, jer bi ih one mogle učniti slabim...
Znate one stihove ''Ljubav me pravi slabićem...''
S njim je sve posebno. Svaki trenutak je dragocen. I sve one šale, koje nekad ni nemaju smisla, sve one rečence za koje se uhvati, pa me zeza i ne pušta. Jer naravno, njegov mozak sve drugačije doživljava. Lud je on, nije baš mnogo normalan, ali je moj. Moj kreten, moja budala, moja ljubav, moje sve. I to ga izdvaja. Jer samo on ume tako da grli, tako da ljubi, tako da voli...
Kad pronadjete osobu koja je u stanju da vas prihvati, a onda vas i bez ikakve namere promeni a da to i ne primetite, osobu koja vam daje sigurnost, ljubav, koja vam pruza sve one sitnice, čuvajte je. Takve osobe, baš se retko sreću.

Iskreno, ne znam ni što sam počela ovo da pišem. Jednostavno, došao je trenutak kada su me povela neka razmišljanja...

Pazi koga biraš

S vremena na vreme, ljudi naprave greške, velike greške. Ponese ih trenutak, nekada slabost, a nekad' samo želja da se na trenutak osećaju voljenim. Da, samo to, samo to je dovoljno da se upropasti sve ono za šta si se nekad borio. I onda shvatiš da moraš da biraš. Samo je pitanje koga i šta? Prevariti ili biti prevaren, voleti ili biti voljen, on ili opet neki tamo on? Bezboroj glupih, samo tebi važnih pitanja prolaze ti kroz glavu. Neko bi to možda lakše rešio, neko bi odmah izabrao, ali ne i ti. Jer ne možeš, jer si jednostavno takav. Previše osetljiv, onaj ko se brzo veže, a opet želi da te pusti zauvek. Da, čudni smo mi ljudi, sve hoćemo, a ništa nećemo, pričamo jedno, radimo drugo, a mislimo sasvim treće. Kažu, ako se dvoumiš izmedju dve osobe, izabri drugu, jer da si stvarno voleo prvu, druga ne bi postojala u tvom zivotu. Ima logike, ali ne previše. Nekada je dovoljan samo jedan momenat da stvari krenu naopako, ali je potrebna čitava večnost da se sve vrati na ono kako je bilo, a možda, možda nikada vise ne bude kao nekada. Možda sve jednostvano propadne, a ti ostaneš sam. Da, bas tako, sam. Zašto? Pa zato što si hteo previše, a nekad bas suprotno, jer si hteo samo malo, malo pažnje i one prolazne ljubavi. Jer si samo hteo da pripadaš nekome.

-Pazi šta radiš, koga biraš, koga voliš, za kog se boriš. Zapitaj se ponekad, da li je vredno? Da li je vredno izgubiti nekoga za koga si bio spreman dati sve u životu, za nekog kome si bio beg od samoće, a on tebi, opet isto to.

 

Tonemo u talasu zaglupljivanja

Belodano je da se kroz redovne tako zvane VIP serijale rijaliti programa vrše višestruke društvene funkcije i puštaju ventili u već zastareli kalup, u kom je naš narod zaglavljen.
Naravno da hiljade mladih, anonimnih ljudi, lišeni bilo kakve perspektive, bez džeparca i strategije s kim, od čega i kako živeti, nalaze nadu i jednopromilnu šansu da kroz eventualno kvalifikovanje u ''Velikom bratu'' ili ''Farmi'' izadju iz anonimnosti, i tako se spasiti sivila i jednoličnosti mladog života.
I posle se pitate zašto su vam deca ovakva ili onakva. Zar ne shvatate da ih sami uništavate tako što ih trujete glupim programima, igricama i štampom.
Došlo je doba u kom se čovek izgubio u pohlepi i bahatosti. Ovo je doba raspamećivanja, vreme koje skraćuje ljudski vidik. Čovek je spreman uništiti sve pred sobom, samo da bi na kratko, dok je živ, uživao najveća zadovoljstva.
A šta će biti sa onim lepim stvarima koje je čovek uspeo da stvori. Tako nešto treba sačuvati, jer malobrojni su primeri nečeg dobrog i lepog onoga što čovek radi. Mislim će uskoro sve ono ružno i trivijalno ubiti umetnost...
Postavlja se pitanje, zašto je današnji čovek posvećen materijalnom a ne duhovnom. Verovatno zato jer ga je neko ubedio da je gospodar nečega. Ali baš naprotiv, čovek mora shvatiti da ne vlada ničim. On nije čak ni gospodar vlastitog života. Mora shvatiti da ni život ni vreme ne rade za njega, oni teku kao reka, a on mora naučiti da plovi njima. Opsednut materijalnim, čovek prerano kopa svoj grob jer ne može podneti surovu istinu da je gospodar ničega.
A najgore od svega je to što mnogi od nas znaju sve to, ali ipak mudno ćute. Ima mnogo uplašenih ljudi koji se boje da iskažu svoje mišljenje, te spokojno gledaju kako svet propada.
Bilo bi dobro zaustaviti ovaj talas zaglupljivanja, jer ova deca će voditi ovaj narod, a tada ćemo propasti mi, i sve ono 'dobro' što smo nekada imali. Nestaćemo kao nacija.

Sami smo sebi krivi

Iz dana u dan, neprestano krtikujemo život, kažemo da je došlo neko loše vreme, neki loši događaji. Kažemo da se sve promenilo, ali da li smo se i mi promenili?

Kada ćemo konačno shvatiti da nam ni sunce, ni zvezde nisu krive za sve ono što nam se dešava. Moramo preuzeti odgovornost za svoje postupke. Znam, lakše je sedeti skrštenih ruku, dok se svet ruši pred nama, nego bilo šta uraditi povodom toga. Ali to nam je u krvi. Svi mi taj ponos držimo duboko u sebi, ne dozvoljavamo istini da da nas sačeka. Bežimo od nje, nadajući se da nas nikada neće stići. ALi znate kako kažu, u životu sve se vraća, sve se plaća. Valjda će nam život vratiti i sve ove ružne reči koje tako olako bacamo na njegovo ime. Shvatićemo i mi jednog dana, da je jedino čovek sposoban da sam sebi skroji sudbinu, sve one male i velike stvari važne za njega samog, i da mu to niko ne može ukrasti, niko do drugog čoveka. I tako, jedni od drugih krademo da bi upotpunili sebe, a onda, kada sve izađe na videlo, kada je vreme da se plati za sva dela i nedela, tada ćutimo. To je jedino čime možemo da se branimo, ništa drugo i nemamo. A onda, kada nam i ta ćutnja dosadi, jer mi smo takvi, nama sve brzo dosadi, počnemo krivicu prebacivati na život, na svet, na Boga...

Patrijah Pavle je jednom prilikom rekao ,,Nije nam dato da biramo u kom ćemo se vremenu roditi ali možemo da biramo kakvi ćemo biti u tom vremenu“. Bio je u pravu... Nikakvo vreme ne utiče na nas , niti na bilo koga, to je samo izgovor za izbegavanje odgovornosti sopstvenih grešaka...

Reci šta osećaš

Nekada upoznamo ljude koji jednostavno prođu kroz život, a u njemu ne ostave nijedan trag postojanja. Sa druge strane, ima onih koji su tu veoma kratko, a njihova dela već su duboko urezana u našim srcima.
Nekada nam pažnju privuku oni najglasniji, nekad oni najlepši, nekad oni povučeni, ali da li spoljašnja lepota i mesto u društvu mogu kupiti onaj trenutak radosti i osećaj da nekome pripadaš. Ne, ne bih rekla. Mi svi živimo pod maskama, drugima se pokazujemo kao jaki i odvažni. Radimo sve da bi smo se dopali nekome, a nemamo hrabrosti da budemo ono sto jesmo.  Da, mi smo obične kukavice, koje se skrivaju pod kaputima laži. Mnogo je lakše pretvarati se, nego priznati svoja osećanja. Umemo da pričamo kad ne treba, da komentarišemo, a nikome ne smemo reći šta se dešava kada se sva vrata zatvore, kada ostanemo između 4 zida istine. O tome nikome ne govorimo, a to je ono što nas zapravo čini ljudima-osećanja. Skirvamo svoje najdublje emocije, skrivamo patnju, tugu, ne delimo ni sa kim one sitne trenunke, koje čine život.
Uvek nam je bilo bitno šta će neko misliti o nama, umesto da se pomirimo sa činjenicom da će uvek biti onih kojima ćemo se svideti i onih kojima nećemo. Ljudi su razlikuju po svemu, ali ne po u jednom. Svi žele da imaju prijatelje, porodicu, ljude kojima će verovati. Znaju svi oni šta žele, ali se plaše da dođu do toga. Plaše se da kažu ono što misle, da se predstave baš onakvim kakvi jesu, strahujući da se to nekom neće svideti. Uostalom, šta će mi ljudi u životu kojima smetaju moji izbori, moje odluke, moja muzika, i sve ono moje što me čini potpunom.. Ako neko ne želi da prihvati mene, ne mora, može slobodno da prošeta, neka nađe sebi nekog po svom ukusu. Ali gotovo niko ne razmišlja tako, to je problem..
Zaboravili smo kako se istinski smeje, kako se istinski voli. Zaboravili smo sve to jer smo navikli da se pretvaramo. Živimo u takvom svetu gde se ne prihvataju različitosti. Gotovo niko nema volju da zaista upozna osobe oko sebe. Poznavati nekog ne znači znati njegovo ime i prezime, već ako ste uspeli da doprete do njega, do svega onoga sto voli, za čim žudi i šta je ono što čini njegov život. Poznavati nekog, znači biti svestan svih njegovih loših osobina, a opet ga prihvatiti baš takvog kakav jeste. Ako ikada sretnete osobu koja će vas prihvatiti, onda je ne puštajte da ode, nikada. Verujte mi na reč, takve se osobe retko sreću, baš retko.